Delo

134 Д Е Л 0 с комината, и све то за мене, за мене! А ја дрн, чађав, го.шјех нрси, где заповнједам свему и свачему. Па кад завичем! ех да чујеш ону шушњу, они мук у радњи, која нигда не доспјева! Ох! — Ти не знаш, ђевојчице, што је уживање госпоствау страху под.10жниј ех... Нико исмева Јеле, кад му тражи да је води пред олтар. Кашпита! Она га више не густа. — „Што бих ја с тобом тако старом и јадном. Зар да л>уби те усахле очи, које су море суза источиле? Чудна ми чуда сузе! Да су бар као Адамове, које су се у мирисе нретвориле, или као Евине у бисер, као што ве.ш једна мусломанска легенда. Шта му ту прича, шта ћакула. Да је она човек, он би јој одмах револвер нред о>асу, а жени нуди задоста динара. II тако увек. Све исти саможивац. Такав је исти и капетан Франо. Наговара Ива, неби ли га, се ослободио, и тргује са ћерком и коцка се са срећом њеном. Иво је карактер одређен, јак, тачан у поступцима. Бори се у себи, намамљен на злато, што му их нуди Америка, а задржаван љубављу према матери, која ће сама очајати и можда скончати у ошпедалу. Спреман, даље, да убије такмаца, расвести се грозним сазнањем. да му је то отац, који га је бацио у свет у часу ножудне насладе, да после за њега и не чује. Отео му је отац часно име, а ево сад му огимље и љубовцу. Прегледајте још једном ону јаку сцену, кад му мати признаје свој грех. Како је силан, како узбуђује, бесни морални еквиноцијо, који ломи живот и убија душу! Остале су личности споредне, а неке и непотребне, а тако исто и неке споредне еппзоде (на пример монотони увод у драму, далек од главнога рада!). Г. Војновић увек има у свбјим драмама велике, драмске, сижете. Не велике по обиму, ло просторности и сложеној конструкцији, но заплету снлетке. Већ ве.шке својом битном вредношћу, својом драмском природом, својнм еФектним значајсм. Они су чак и прости, једноставни; али тим снажнији: једрином садржине, одабраним сценичним моментима, крепким емоцијама и јасним нсихичким развијањем. У Трилогији су нишчеве симнатије према нлемству које се гаси, да се најзад и угаси. У Еквиноцију сва је душа пишчева нредата пуку, са присним, непосредним осећањем јада и невоље његове. Осећајно разумевајући тежину живота и горчину душиних мука, нисац је, и у овој суровости односа, појајмио музи својој утанчаност осећања и снагу израза, да узбуди срце н покрене савест. Па с правом може рећн као оно Беранже: Ее реир!е с' ез! ша тизе.