Delo

КРИТИКА И БИВЛИОГРАфИЈА 133 части сво.јој, жедна поштења да спасе душу и измами у Бога благослов за сина свога, захтева од Ника, да је венча и сину п.ме да. Не жели она љубљења и миловања, већ хоће да му буде ропкиња, слуга, веран чувар његовога здравља и части... да му буде не жена, но сеетра. Одбијена бездушношћу Никовом, страшно нрети: Његов је живот у Божијој и њеној руци. Нека се чува да се више не сретну! У њеној се глави већ зачиње мисао за освету. Па, ето, њен IIво пде да га убије, а што оиа брани, игго га не да? Не да, не што жали неверника, но да спречи сииа да убије оца, јер је љубав материнска јача од љубави према себи, јача од освете. Та је љубав и руководи у свима њеним поступцима. Она стеже срце и прашта се са сином, који ће партит’ у Америку, само да га склони од несрећпе љубави и још вишс од жеље за осветом. Скаменила се јадница, кад је заназила присни разговор Ивов са Аницом. Знала је одмах да то пе води добру. Одвраћала ,је сина, наговарала Аницу. Сину: ,А зашто је мамиш, кад јој нема у<&ања?“ Аници: „Чуј ме, ти мала, вјере ти — ћутиш ли га, ’ер ти је дошло из срца, — онако, знаш, како пупци на грани, — оли .је он тебе тужну, слабашну приварао...“ Али, кад та љубав није имала међа, кад Аница чак и бежи за Ивом у Америку, Јсле јој даде сво.ј матерински благослов. У оној сцени крај цркве, кад Нико нрети Јели, кад је све втпие и више изазива, да ће јој сина осрамотити и унесрећити, љубав материна досеже врхунац, а мржња прсма нечовеку крај, и онда осветна рука миче на душу један злобап жпвот. Нико је веран тип дивљс, сурове, бездушне саможивости. Дошао је у својс кра.јевс, да купује младе снаге у извесну нропаст; циннчки тргује са њима, као и са осталом робом. Исмева се овој голој сиротињи, све му је малашно и ридиковало. Људи само гледају у небо, одакле се нсма шта очекивати, а жене су лење н само лижу отар. Гредом баца дипара, да се деца крве око њих и да му величају богатство. Шегачи се са слепим божјаком Влахом, са којпм је некада кант’о коленде. Проси за жепу Анпцу и бестидно се размећс пред оцем њсним својом мушком моћи. Не према му да ли га она сннћеро мари, да ли не воли кога другог; главно је, дел ресто, да му само држи кућу н роди сина. А да ће добити сина то је нзвесно, јер их је, сам се хвали (опет пред оцем Аничиним) толико већ расуо но свету, „да ни враг толико“. Па шта говори тихој н нежној девојачкој души своје веренице? Какве лп јој наде отпара за нови жнвот, како јој тспа, како ли је мазн? — -Ах! ђе је моје весеље, мој труд

пак сунне, што иече, пак дим што се диже