Delo

138 Д Е Л 0 ске шшинке и на нзлагање, како се го може и пначе чптати у свој нашој дневној штампн. Ближи и документовани приказ оне улоге коју имају Русија и Аустрија, представ.вен је у овој књижици нсколпким „општим местима“, цитатом једног места из скорашњсг једног експозеа гроФа Голуховског (и то по Нештан.-Лојду!) и неколикнм коитрадикцијима о нолптици Аустрије. Што се тнче политнке Русијине, не само да нам је она остала непрнказаиа у овој књижнци, већ нас је сам писац увсрио да у том погледу и немамо шта очекпвати, додавпш при крају овај зпачајни закључак: „Док су линије аустрнјских планова већ у велпко постале видљиве, дотле главни нравац данашње руске нолптике на Балканском Полуострву још нс можемо запазити" (стр. 23.). Човек се онда мора питатп: па зашто је писата књижица о улози Русије и Аустрије у Источном питању?... Ни сам приказ аустријске политике у Источном питању не ирсдставља нешто одређено, координарно и консеквентно. Констатујући да Аустро-Угарска прати данас сваки иокрет око себе, а нарочито на Балкинском полуострву, и да је сву своју пажњу обратила на ироднрање к Солуну, пнсац нас нарочито подссћа како су Арбанаси (он их зове Албанаси) већ одавно ушли у аустријске воде и како ће они бити најјачи ослонац Аустрији за решење маћедонског питања у њену корист. Отуда је „лако наћн прави смисао режорама, које Аустрија у друштву с Русијом предлаже“ (стр. 21.). Пуштена једном на Балкан, Аустрија нема намеру да се заустави само у Босни и Херцеговипн и писац ту мисао истиче чак и у последњој реченици свога списа, узвикујућн патетички: тешко народима, којима Аустрија спрема реФорме, јср њсна политика носи у себи само освајачке планове (стр. 24.)! Међутим све ово сто.јмучудној хармонији с пшпчевим тврђењима, која се само на неколико врста напред налазе Тако, док се врло иозитивно говори о освајачкој иолитицн Аустрије, ириказујући колику услугу чине Аустрнји Арбанаси, дотле се на неколико врсга по том све то доводи у сумњу тврђењем: како Аустрија „може сваког часа да нестане“ (стр. 22.) и како њу од озбиљне, освајачке акције на Балк. Полуострву задржава то, шго у њој самој „супротни елементи без преетанка прете да се расиадну н растуре на све стране“ (стр. 22.)! А док то не расправи, — додаје иисац — Аустрија се неће моћн кренути нут Солуна"! Код овакнх еклатантпих порицања самог себе зацело је непотребан сваки коментар. Настаје само питање: па запгго нам писац није одмах истакао да је аустријска освајачка политика на Балкану немогућпа, и зашто нас