Delo

КРИТИКА II ШШЛИОГРАфИЈЛ 139 плаши овом трулом државом, ко.јој он нредвиђа могућну пропаст ако и са самом Турском дође у сукоб ? . .. Расправе о питањима овакс врсте не могу се писати бсз извеснога политичког искуства, као ни без пажљивог нроцењивања фнката. који често површном посматрачу изгледају у сасвим друкчијој светлости него што су у ствари. Отуда је дошло да готово свака страница ове књижице кипти нелогичностима и сумњивим тцрђењима. За потврду да се обазремо на још једно иишчево мњење. Нема еумње да политика Русије у Источном питању иде друкчнјпм путем и има друкчије мотиве него што је то случај с Аустријом. Има момеиата, кад је та политика била врло агресивна, кад је испољавала све задње амбиције, као што опет има момената, у којима се она показивала латентна, насивпа, готово обустављена. Али ипак нема ниједног Факта, који бн оправдавао пишчево тврђење, којим нас уверава да: „Улога Русије (у Источном питању) већ ирииада прошлости; она .је последњи свој значајан чин и завршну сцену одиграла у руско-турском рату 1877. годнне и у Сан-СтеФапу“ (стр. 10.)! Јер не само да сва стварност говори друкчије, већ и сам писац мора знати да су чак н грчкотурски рат и критски догађаји најбоље показали да је у стварима Источног иитања још непрестаио улога Русије од најпресуднијег значаја. Тврђењедаје Русија своју улогу у Источном шггању напустила исто је тако бесмислица, као што ,је ио врсдности сумњнво и оно друго: „да је Аустрија приграбила у своје руке конце Источног питања“ (стр. 11.)! Да је у писца бнло ма колнко политичког искуства; дајеон споразум између Руснје и Аустријс 1897. схватио како га је требало схватити; без сумње, овакве бесмиелице не бн му се омакле. Оне у осталом добпјају нрави значај тек кад се узмс на ум да нисац и сам тврди да главне липије рускс политике није могао запазити, нрема чему је н морао, ваљда, говоритн само о аустријској нолитици ... Уочљива је страна ове књижице још и то да је у њој много више говорено о стварима и догађајима пре берлннеког конгреса, а много мање о догађајима после тога. Брло многе мисли ономињу, на текст познатог дела Мах СћоиБИег-а о Источном питању, те је нрема томе чудио зашто се писац није осврнуо на нарочнту главу у Шублијевом делу, у коме се с не мало крптичностп говорп о нстој темн, коју је н г. Кумануди био изиео пред своје слушаоце. Један тако сигуран писац могао јс г. Куманудпу бити у толико пре ослонац, у колико нам је г. Куманудн и неким ранијим својнм радовима дао доказа да не располаже довољном крнтнчношћу, која се захтева за