Delo

У ХАРАБАТУ 149 Нрич’о сам ти од вајкада, Шта су моје душе боли; Иа дај једну алем чашу, Нек их збрише и утоли! II Ко би мене утешпо Да румена вина није, И чашице од алСма Врела рајске појезије. Где би мени азил био, Кад ме снађе горка туга, Осим овде поред тебе Реци, хоћеш бпт' мн друга?! III Малена су гола брда, II висови Хималаја, Наспрам моје тешке туге И црнога уздисаја; У њој моје срце гине, У њој моја душа скапа, Али роса с винограда, Слатка роса, њу ми стапа. Кад је пијем чинн ми се Да мн лакше душа днше, II с очију застор мрачнп Тнхано се рек'о б’ брнше. Тада видим цно свнјет Препун среће п мплипл; 0, иа нма л’ штогод љепше, Од чашице рујна вина!