Delo

'270 Д Е Л 0 којп ,је г.по растворен у угљен-дисулфиду па тим раствором преливена иетуткалпсана хартпја н. пр. купећа или харти.ја за филтрисање, па којој чим утљеп-дпокспд испари, упали се фосфор дејством кисеоника атмосферског ваздуха). Било би дакле најпростије, ако бисмо развијање топлоте и светлости код радијумових једпњења објаснили хемијскнм процесом. Па шта нам смета, да такво објашњење примимо? Смета нам, што код радијумових једињења, која непрекидно светле и производе топлоту, није се могла до сада констатовати онаква материјална промеиа, каква нначе увек прати хемијске процесе. Кад смо н. пр. упалили магнезијум, док је било магнезијума развијала се топлота и светлост, чим је магнезијум сагорео, пламен се угасио. Као код сваког хемијскога процеса тако и овде, поред појава, које прате хемијске процесе, добили смо из тела, које је сагорело, н један ироизвод сагоревања. (Показује бео прах, којп је ратшје у једном опиту добпвен сагоревањем магнезијума). Ако се дакле из радијума хемијским процесом — сагоревањем дакле развија топлота и светлост, оида, исто онако као код магнезијума, мора се трошити радијум и мора се стварати ма који производ сагоревања. Да бисмо ма каквим горивом произвели топлоту морамо утрошити извесну количину горпва и количина произведене топлоте, као што знамо, зависи од количине утрошеног горива. Од неког горива морамо утрошити више, од другога мање, тек увек мора се утрошитн извесна количина горива, да бисмо произвелп пзвесну колнчину топлоте. Радијум дакле био би прво тело, које непрестано светли и развнја топлоту, а не троши се нрнметно. Како то да објаснимо? Ту се сад као и иначе у сличппм приликама помажемо разним хипотезама. Од многих хипотеза, које се за овај случај предлажу, ја ћу да номенем само једну, која ми изгледа као пајпростија. Као што смо већ поменули, најнростије би било, кад бисмо хемијским процесом објасннли развпјање топлоте и светлости код раднјумовнх једпњења, т. ј. да раднјумова једнњења развијају тоилоту и светлост услед некога хемијског процеса. Могли бисмо н. пр. замислити, да се радијум стално али тако споро рас-