Delo

љаиа. баш у најбољем бијесу нзмеђ трпдесете и четересте, а Мујо стари мераклија. Би.јаше остала сама код куће, а знала је добро: ко је Мујо. Баш изишла нешто пред колибу, а Мујо одјаује коња. — Како сн Петрија? ослови је, па кад виђе да је сама, приђе сам, те прнвеза мркова за ограду пред појатом. - Добро, вала Богу, одговори му Петрнја одсјечно и хладно. — А ђе ти је Јакша, ббна, што он не изиђе? рече Мујо пошто прпвеза коња, па пође пред колнбу. Отишб у кириџилук, у со, зар не знаш?... Ђеца отишла за овцама, а Павле (то јој је ђевер) отишб на мобу код Стаменића. — Ако... ако... Ето ја за Јакшу сад од тебе алнаисах... Нек му је аирли!... Да Бог да здраво да се врати!... Срце му заиграло од радостп, што је тако игбали, те ие би внше никог, него сам он и Петрија. — Да Бог да Турчине... А што си ти дошо?... Ако ти је што Јакша требо, ето нема га... — Бала-и ето, поче Мујо мекше, као да се умиљава. Не требаше ми Јакша... А зиаш н тп, кућа је моја, иа, ето, наврати’ се мало... А ти Петрија некако оћеш да ме заспеш, а ја се вала с тобом свуда фалим... Е нема те међу Влаињама!... изговори Мујо, смијешећи се, па јој прпђе ближе и загледа јој се у очи... Е да си у турској вјери, Петрија, вала-и била, туко би се за тебе... Бели би моја била. Иа пружи руку да је дохвати за образ. — Мичи ми се, Турчнне, испред очију тако ти твога дина, рече Петрија уздрхталнм гласом... Бијаше жена образита, па јој све пламци пођоше уз образе. Играше јој сваки рибић на тијелу. — Јаваш мало, женска страно, јаваш... Не знаш за маскару... Па стаде опет да се смијеши и очима преваљује. Петрији већ наврије крв на очи, па јој дође нека снага, смјела би, учини јој се, и на гладна курјака ударити. Мујо бијаше спуштио ногу на малу троножну столичицу, што се случајно десила пред колибом, а рукама се наслонио на пушку, па и даље онако безобразно гледаше у Петрију. Петрија у оној љутини шчепа изненада нушку, окрену на њега и подвикну: