Delo

М У Ј А Г А 307 — Ето ти је, евендија, па гледај коме ћеш је дати!... Мулазнм дозва Муја преда се. Мујо стаде мирно, одвали пату, на поче замуцкивати, мијешајући час турски, час „бошњачки“. Најцрње му бпјаше, кад погледа у пушку... Да је ко Мују прије из маскаре казо, како ће му Влаиња отет' пушку из руку, однио би на леђима добар спомен да вазда памти ко је Мујо... И, ето, шта се потрефи... Виђе мулазим шта је и како је, да се Мујо сплео, па се брани онако на силу, исука канџију из чизама, па на Муја: — Суз бре!... Суз!... Пезевенк!... Па ти га засу турски псовати... А опет и канџија... Мујо не могаше никако схватити шта се то с њим и око њега збива... Заљуља се да падне, али га Суљо придржа... Окрете му се све око њега. Ето сад лремишљајући о томе своме такснрату, изиђе му и онај мулазим пред очи и то са канџијом и сва она гомила, што бијаше свједок онога страшнога понижења, што га је у своме животу претурио... II, сјећајућисе, успламће... Кљусад све онако тромо и лијено каскаху, неке жене сељачке разминуше мимо њега, па ни мукајет... Мујо их погледа попријеко, па сав јед немаде на коме другом искалити, пего на доруши. — Ди, вуци те изјелн!... II, мјесто тојагом, заману чибуком, лула паде и мало се окрњи. — Е бака ти де, куд се занијех!... Саже се и дохвати лулу, сједе крај пута на један камен, те је иамјести, па је опет стаде пунити... Супце већ бијаше одскочило, те се врућнна осјећаше. Мујо ое вас ознојпо, на скиде свој стари јамурлук и претури га нреко мркова. То му је још само остатак од негдашњега вакта. Покидане пуљке, остала само .још једна на средини са ввијездом и мјесецом као ношљеднн знак негдашње величнне, око џепова испрешивано неколико пута, а један н сад онако „али“, разбуцан про срнједе; на рукавима н леђима све сама закрпа, једна до друге у пуно свакојакнх боја, а поставе већ и нема... Чакшпре од сукна, које је он п љетп носно, могле су н којекако подннјети за бпвшега суварпју, алн јамурлук већ је бпо свршпо своју улогу. 20*