Delo

310 Д Е Л 0 царски измет, а праве Турке ћерају... Па колико је онамо он пас, неће да каже пи Мујага, него Мујо, Мујо... Ах, не пао ми само шака!... Кад би већ пред касабом, заокрену другијем сокаком, да не прође само испред конака. Стиже и у чаршију. Срета се с неким Турцима и поздравља. Наиђе испред дућана Ћазпма, бакала. — Мераба, рече Мујо. — Мераба Мујо, отеже Ћазим с ћепенка, кб да га дозива. Па шћеде мало да га дарне. -— А је ли ти то, Мујо, она србијанска кобила?... Мујо му не даде да доврши, него се осијече: — Прој се, Ћазиме, турске ти вјере, нака ината!... Ј& кад ми наври на очи, вала-и-била, нек свак бјежи испред мене... Па проћера кљусад мимо Ћазимов дућан. Ето, есапијо сам да ми је накав дост, па ми и он затура ифтиру, рече Мујо полугласно као за себе. А баш је и Ћазим посефио. Ову дорушу купио је Мујо; има вала и десет испата, који су виђели кад је пазарио... Било је до душе и неких србијанских кобнла, мусафира у његовој појати, алп би мого јемин учинити да ниједну Ћазим није видио, сем ако је од кога што чуо... Умио је њих Мујо унутити, а да се нико не осјети. Од Ћазимова дућана упути се Мујо у доњу чаршију. Даваше му неки иуљу и пет пара за товар дрва, но он нешће, не да ниже од два гроша. Дође на домак меане Видоја Бојаџића. Ту је било некад старо мјесто Мујово, ђе се он почешће свраћао, па пли на тенану или „с ногу“ прекренуо ио коју, јер „асли онда инсан добије бољи кувет“, како би Мујо говорпо, да оправда свој дослук са јаворушом. Видоја, мимо све остале Ришћане—јер он је само пред Видојем тим нменом замијенио име „Вла“ — сматрао је ко свог првог госта, па како је од онога вакта ријетко и силазио у доњу чаршију, није се ни виђо са Видојем, а већ чим је чалму завио, није ракије ни омирисб. Видоје, постаријн чоек, тако Мујова вакта ја мало старији, али држећ и личан, а печен у своме занату. Умио је он своје мусафире дочекати кб мало ко; његова кава н ракија биле су некад на гласу... Али се сад измпјенпло... Муштерије прешле