Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА 343 Но пламном с-трашћу уловљенн, Не пи.је Руслан заљубљени, Он милу неву гледа, ври, Уздише, пламтп и гори, II грицка брк од нестрпљења, Сваки му часак — дан мучења... А тамо, челом стуштеним, За столом бурним, свадбенпм, Витеза троје младих седе II ћуте за празном зделом, Ни рујно вино да погледе Ннт’ руком тичу за јелом; Не чу.ју мудрога Бајана, Мутан им поглед, срушен над, Такмацп то су кнез-Руслана, Тишти им душу боља давна: .'Бубави и завнсти јад. Првн је Родгај, мишце кнвне, Он мачем добп земље дивне: Кијевска поља богата; Други је Фарлав, хвастун худи, На пнровнма првн свуди, Ал’ увек скроман сред рата. А трећи — нрепун страсног плама, Младн хазарски хан Ратмир; Сви троје бледи као чама, Весели пнр им није пир. IIII иир се свршн, свп усталн, У гомиле се измешали, Младенци ту су, гледају њих; Невеста очп оборпла, Стидљивим срцем занемила, А мнљем обасјан жених. II тама земљу хвата бледа, Поноћ пх глуха нука сном; Бојари дремљнвн од меда, С ноклоном крећу дому свом. Раздраган женик међу њима,