Delo

844 Д Е Л 0 Потајно гледа у мислима Гтндљиве невестнце чар; А књаз велики, препун мпља. Младенце сретне благосњља. Очпнског срца то је дар. Време је; мплу невестпцу Постелш брачној воде лећ’; Огњи се гасе... н свећицу Ноноћну, Љељо пали већ. Пспуниле се слатке наде, То љубав нука младенце, II саревњива одећа паде На цариградске веленце... Љубавни да ли чусте говор II пољубаца мили звук II испрекидан тихи шумор, Срамежљив шумор? — II супруг Осећа сладост већ зарана, Она се ближн... Но, шта бп? Грмну и севну кроз ноћ сану, Утули жижак, густн дим Гве завп тамом, дрхте свн, Претрну душа у Руслану... Мир је. У страшној тишнни Загрме два пут глас незнанп: Неко, у димној густнни, Узви се црн ко демон тамнн... II опет трем је пуст н тнх. Иреплашен поскочи женнх; Са лица капл.е зној леденн, Дршћући као листак лак, Рукама пипа неми мрак... Но, јаох, миле друге камо? Постеља пуста стојн ту. Људмиле нема, у мрак, тамо, Незнана сила сакрн њу.