Delo

132 Д Е Л 0 уста није постигла нпкакав утисак, а госпођа Броничова још, у место да се обрадује, рече: — Али надамосе да ће се у будуће господинЗавиловскимоћи одати послу, који много више одговара његову положају и способностпма. Обострани утисак, који су понеле ове две иородпце једна од друге био је неко туђење међусобно. Додуше Бигјеловима се допала госпођица Линета, али он у повратку шапуташе жени: ^Како ови овде угодно живе!“ Њему се учинило да је дух, који влада у овом дому: непрестано светковање н нерад, ну није имао дара да своје мислн изразитије искаже. А по њихову одласку госпођа Бронпчова рече Кастелки: — Зацело, зацело!... То мора да су неки људи од укуса!... Да!... Неко савршенство!... Да!... Зацело. II некако и не довршп баш што је хтела рећи, али и Линета мора бити разумела, те одговори: — Али то нису његови рођаци. На неколико дана доцније јавише се и рођаци. Завиловски, који дотле, у пркос очекивању г-ђе Броничеве, још никако не оде да се извинп старом Завиловском, доби од њега ово писмо: (Наставпће се)