Delo

% ОТВОРЕНО писмо Госпођи Ани. Ана, Ти си постала ћудљивом и мене та Твоја ћуд зачуђава. Откуда онај хладни разум? Откуда она брига за мном? — Када ћеш учинити крај таквоме животу? Не знам, Ана. Можда скоро. Не бој се за ме, и немој ме се стидети, заборави ме, као што покушавам да Те заборавим Ја. Чуо сам да Ти је муж болестан. Молим те, чувај га, воли га, те да покајеш грех који сн учннила према њему... Понекад Те се сетим, и сузе ми навру на очи прн тим успоменама. То су сузе кајања и стида! II Ти, која сн била узрок томе, питаш: — Када ћеш учпнити крај? Ах, Ана, у моме врту ивета још толико ружа, још толико цвећа чека живот, лишће по дрвећу још не жути, сунце још није зашло — пролеће је. Код Вас царује зима, госпођа Ана. Знам, доћи ће и у мој врт таква зима; опашће лишће, свенуће цвеће: — ја ћу носути главу пепелом и бусаћу се у прса. — Касно! Где су цвале пређе руже, лежаће путем висок снег. —■ Све то знам па ипак се не трудим да спречим ту катастрофу. Госпођа Ана, у мојој фијоци лежи нов револвер! Наша кућа пропада. Мој отац иде намрштена лнца по кући, а моја мати пали кандила испред светнх икона... Ти би ме се стндела, кад бп ме видела. Око врата везујем извештале машне, носим крагнове од хартије и подеране маншете. Одело ми је каљаво. Над нама висе црнп облаци. У моме врту иак сунце сија. Ана, како је лепо у моме врту! 10*