Delo

148 Д Е Л 0 Некад сам Те хтео увести у ову светнњу, тада Ти ниси хтела. Добро је што ниси хтела, оскврнила би га, ја бпх Те омрзнуо, овако Те само мало волим. Мислиш да сам Те кадгод волео. Ах, не! Волео сам само Твоје интересантно лице, Твоје драгоцене хаљине и мирис Твога тела. Душу Твоју нисам волео. Ти никад ниси имала душе, јер пначе не би уморнла свога седог мужа и не би мени оскврнила живот. Данас ме питаш, када ћу учинити крај? Скоро, Ана! Кроз ограду мога врта гледа страшна прошлост — хладни разум. Лице му је обрасло у дугу седу браду, а очи му као да траже нешто. Још мало, па ће прескочити ограду, потргаће неумитном руком све цвеће и одагнаће сунце са њега. Доћи ће зима у мој врт, снег ће лежати на њему, по залеђеним стазама шетаће се хладни разум с леденом логиком... Ана, сећаш ли се оних часова када си седела у мојој соби покрај пуних чаша и смејала се грби Твога богатога мужа! Страшне су то успомене, Ана! Све је минуло! Твој муж бори се са смрћу, Ти мн иишеш тенденцијозна писма и питаш ме: — Када ћеш учинити крај таквоме животу? Под мојим прозором тече дубока река, а у мојој фијоци лежи нов револвер. (Превео са еловепачког Вел. Ј. РајиБ). Иван Подљеснии