Delo

158 Д Е Л 0 Браћа су очни внд и нема га онај, ко их изгуби... Мислн ми опет блуде, блуде... Падоше ми на ум наивне ријечи мог побратима, што ми нх је рекао, кад смо се тог дана рано из винограда кућама враћалп. „Ово нока .је за оног млађег, — збори он, — за старнјег је доста бнло; а н за млађег вала и он је и преосвећен п то још и унапред. Што ли је тек он сам за живота Арбанаса потукао, а нека остали ваши, а п ми сви богме, јер сви смо крајишници једно и заједно. Али нека се и овај броји за њега, јер знаш, он је вриједио више но двадесет неких — рлпца пуста! Ах жељо непрежељена... Премило ми је, побратиме, што си се и ти онамо десио, — прнча он даље, — ја сам у име тебе оно... знаш, брат си му. Шћах да те зовем, да га тп притучеш, онако као за биљегу, но се бојах да у толико други који не уграби прије и од мене и од тебе, а опет рекох: што ја, то ти — све једно... II пушка ево, а знаш већ да су и њему репетирку понијели“... Ево ова прилика на примјер, — притврђује комесар п поново ме трже из мисли, — људи радилп, мучили се и Бог им муку намприо бирнћетом; али каква фајда кад се тај Божји дар, та крвава мука мора бранпти пушком у руци. Премучан је ово живот... Али опет, просто им било, кад им се овако баста бранити. Ти се баш можеш поносити својим земљацима, — обрну се он мени. — II могу! — дочеках с убјеђењем... Цетпње, апрпла 1904. год.