Delo

Н II 3 А М 157 — Стрнко Малп, чоче, зар не знаш, те је убпо оног Арбанааа, што је Бата убно, па скочили те и њега убили?!... Насред „чела му је била рана исто овака и Бога ми вељаху, да је -го од уте. ^Ј1рТ1рка бјеше све оштрија и онда се докучише сва ђеца, да боље виде рану, па кад ријешшне питање о њој почеше разгледати друге и даље се препирати око тога од којих су пушака. кЈ Изиђох из винограда. Када сам дошао комисији, протокол већ бјеше готов и наш окружни старешина нешто разлагаше главном турском нредставнику у комисијн. Говорпо му је како пашп људи нијесу знали, да су то војнпцн, а иначе не би пуцали на њих; обећавао му .је да ће убице бити кажњене и ако се у нашој државп не одговара за оног, који се убије у крађи. — Вели се богме: „Погибе ка пас у грожђу“, —допуњује га један сељак. — Пеке, ефендум, пеке! — велп Турчпн чинећп „темена“ и опрашттајућн се с нашијема... Пошлн смо натраг нашем селу. Сунце бјеше припекло, као што то може код нас у почетку међуднпце, и ми смо се пржпли у колима. Водио се разговор о догађају, али ја испрва нијесам ништа разумијевао, што се код мене прича. „Родио се и он као ми, — мислио сам, — мајка му се обрадовала, као свака мајка што се својој с-рећи обрадује; њивила га је, надала се избави од њега... Послала га је у туђи свпјет, испратила га са сузама и надом, да ће јој се повратити... Она се још нада мождаинадаће се... докад?!“ Чисто се загрцнух, незнамчим! — Бре баш су ови крајшнници врагови, — развика ми се над ухом један од наших комесара, што до мене у колима ејеђаше и његов ме глас трже из заноса. — Ни тица да им неопажена не пролети. Врнједи на оваквом мјесту овакве људе имати. Другојаче зло! Што ви мпслите: отимљу им имање, отимљу им животе... Оде ми поглед к нашој цркви, што је ван села на гробљу, поред које смо баш онда били. Око ње пуно скоро оклачених гробова, за ко.је сам знао да су већином свједоџба комесаровог тврђења, да су посталп у рату без рата. II мојих .је гробова тамо...