Delo

СТОЈЛН МУТИКАША 177 Он хтједе опет прппадити лулу, али му је Стојан одгурну ногсум. А*— А какав тн је други пос’о? — запита га. Треба ми пара, — одговори Јован укратко. Стојан се окрену газдиници и указа јој прстом на њега. А зар му нијесам дао? — рече. -Јован обгрли кољепа рукама, наслони браду на њих и ноче се климатати. — Дао си, ама мало, дочека брзо. — Шта ми је оно? Снтнпца!.. Мени треба још и још ми дај. — А јесам ли ти дужан? — прогунђа Стојан сурово. — Нијеси дужан, ама треба да ми даш. — Дао сам. — Мало .је! Стојан му узе чибук н поче се пграти њиме. — Ја внше не дам, — оспјече. — Не даш? — Не дам. Јован се осмијехну и поче се климатати све брже. — Па лијепо, — рече. — А ја ћу остат’ у шехеру и чнтаву евијету причаћу, да сам ти брат. — Причај! — Нар је то теби сведно? — Сад ми је сведно, — одговори Стојан, измахујући чибуком нзнад главе. — Сад ми ништа не можеш... Што сам шћео, готово сам све постиг'о... Још само да је пара... пара... пара и не треба ми друго. А ти ми не можеш наудит’ да не стечем још пара... Јован устаде и поче ходати по соби. — Ако ми ти не даш пара, а .ја ћу кроз читав шехер пјеват' једн.у пјеему, што сам сам скнадио. — Пјевај! — Хоћеш ли да чујеш? — Овђе је болесник и овђе се не смије пјеват', — дочека Стојан живо. — Ја томе болеснику не вјерујем, — оси.јече Јован јаче, а и њојзи ће драго бит', да јо.ј неко овако лијепо запјева: * Трата-рата, трата-рага СГрата-рат, Ја сам Стојанов Орат Газла Стојана брат, брат. Дело, књ. 32. 12