Delo

178 Д Е Л 0 Стојан нлану и подиже руку да га удари. Ппак се уздржа. Преломп чибук попола, лулу згази ногама н разбаца духан по собн, па полетп вратнма и отворп их. Напо.ве, безобразннче никакав, — викну помамно. Хајде! Само хајде, да те моје очи не виде. Дај пара! — дочека -)ован, измичућп се на лећа. — Напол,е! — Дај, па нећу пјевати! — Напоље, наноље! Па га зграби ;за рамена н пзбацп пред собу. Мог'о сн му опет што дат', — тихо прошанта газдпница, иошто је онет затворио врата. — Да си му дао макар неколико гроша... Сиромах је!.. Безобразан је, — дочека Стојан, ћушкајући ногама оне комаднће луле. — Лопов! Угурсуз!.. Објесит' би га требало!.. — Брат ти .је... Грехота је!.. Стојан не одговори ништа. Сједе поред душека, наслони лакат на јастук н као размншљаше о нечему. Газдиница сеједнако превијала, јечала, уздисала. Два пута је покушавала да се придпгне, да погледа напол:>е: како се, испод прозора, једна ласта, цвркућући, љуља на гранчици. П оваки се пут,још слабија п немоћннја, узваљпвала натраг. Као да осјећаше, е јој неће бнтп помоћп. Осјећаше, да ће подлећи. II ражалп јој се за овим лијепнм, бпјелим свијетом, па опет ноче јецати, грлећи непрестано главу Стојанову и све јаче иривијајући је на прса. ХБ Након сахране газдинице Анђе, чнтаву ,је шехеру пзгледало, да ,ј<- смрт њезина дубоко потресла Стојана. Од свијета као да се сакрнвао, бјежао; пз куће ,је рпјетко излазио. Ако су га магаскп послови натјералп да изађе, ишао је снужден, погружен. Говорпо је мало и то са својпм најблнжим прпјател,има. Јегуљу као да је највпшњ трино. ћБега је најдуже могао слушатп, а да се не узбуди н не ражљути и да га не прекине. Легуља га је знао најбоље тјешити. Знаоје прнчати много штошта занпмл.нво, живо, готово мајсторскн, смјешкајући се п отежућп својом дугом шијом. Нарочито је знао хвалпти неке газдинске дјевојке, са добрим миразима, које бп у данашње доба