Delo

СТО.ЈАН МУТНКАША 185 предлат^ао, да спровод што већи и сјајнији буде, доказујућп, да се „.овагГи људи -не рађају свакн дан“. Општинари су трчали кроз чаршију као помамни, сашаптавалп се, сазпвали сједнице. СвакЈл ‘се старао, да изгледа у што већеме послу, бојећп се осуде народне, да га не бп прекорелп за немарност према велп^гглТе покојнпку. А спровод је био сјутрн дан. Све жпво дигло се на ноге, да до вјечне куће отпрати покојнога Сто.јана. Сва школска дјеца, са својим учитељима н учитељицама, ншла су иза црквеннх барјака, а за њима сви „пјевачи“ са најновијим крстом, рипидама п чирацима, па владика, обучен у свечано рухо, и сви иопови. Сандук су носили младићи, двадесетих година, * обучени у народно одијело херцеговачко, а иратили су пх сви општинари. За сандуком је ишла непрегледна гомила народа, која је путем све то више расла. Над самим гробом опростио се са Стојаном најомиљенији учитељ, Неро, чији је говор био толико хваљен, да га морамо овдје у цпјелости изнпјети. ' — Тужни зборе, — почео је он жаловитим, плачевним гласом. — Као гром из ведра неба поразила нас је јуче црна и кобна вијест, да се наш најзаслужнији муж, наш велпкан, наш првак, покојни Стојан Мутикаша у вјечност преселио. Свачије срце задрхтало је од жалости, кад је за ово чуло. Стајали смо нијеми, укочени, скамењени и питалн се: је ли пстина, је ли ово сан или јава? 0, смрти клета, тпранко грозна, докле ћеш нам тако косити најодличније спнове? Још није травом обрастао нп гроб вјерне му супруге Ангелине, а за њом нам и он оде

Треба ли да оппсујем грдне заслуге тога човјека? Оне су тако велике, да пх моје перо не може оппсати. Куће своје он је поклањао народу своме, школи нашој, дан и ноћ је радпо на народним пословима, не жалећп никаквих жртава, и нико, нико није у стању да искаже, колико смо и кога смо изгубили у њему. Љегова дјела сунцу равна, неће скрити нојца тавна и он ће вјечито живити у народу своме, спомињаће се док је сунца и мјесеца, а име ће му се златним словпма заппсати у књизи добротвора народних. Вјечна му памјат! Док је учитељ говорио, сви су етајали оборених глава и горко плакали. Плакали су и попови и дјеца п старцн. Изгледало је, да све гробље јеца! II једини -Јован, брат Стојанов,