Delo

198 Д Е Л 0 њега не захтевате впше но што је он у етању да учини. „Војнпк даје земљи евојој најбоље године живота свога н крв евоју, а то .је највећи данак што може да нлати син отаџбини евојој“, велп један савремени војенп писац. Команда, јединица или ма која друга установа војеке, у коју грађанин један ступа да нзучи војену вештину и да се ту спреми н успособи за заштпту своје земље кад иаст.упе судбоноене прилике, „дужна је, — продужује истн писац — да га усини, да његово време не троши узалуд, да матерински чува његову снагу, да му не квари него да облагорођава његово срце и да формира његов ум тако, како би га друштву и породици могла вратптп ваљаног п усавршеног и као војпика и као грађанина“. Кад војник остави команду, у којој је служио, и врати се у свој завнчај, душа његова треба да је с њом срођена и да се на њу с љубављу сећа док год је жив. Нажалост, у српској војсци, т. ј. у њеном впшем старешинском кадру владају назорп друге врсте или, тачније да речемо, назора у ком иравцу и смислу ваља неговати и васпнтавати војника, нема никаквих, нптн се старешнне њене тим питањем баве. При свој жељн да будемо блажији у нзразпма, мп не можемо пе рећп, да је област појмова о моралној дужностп код наших војених главешина посве ограничена и толико обрасла у парлогу, да се, при условима данашњега поретка у ћојсцн, не да нн мислити на могућност рефорама и поправака у том иравцу све донде док реч воде старије генерацнје. Реформе и поправке те стране могућне би биле још само при условима промене нз основа наше војене спстеме. Појмови о општој војничкој породпчности, о л.убавп н нежности осећаја старешина нрема потчињеној маси п о оном војеном духу, који чини да једна велнка маса, састављена из људи различитих погледа на живот, различитих укуса, различптпх темнерамената, различитог васпитања и са различитим навикама у захтеву жпвотиих нотреба, — ипак дише једном душом, н да у тој маси стоје: свн за једнога п један за све, нашем су главенпши непознати. Наше главешине војска познаје само као паше и субаше, које ваља безусловно п безпрекословно слушати и ниигга впше. Но љубави п поштовања пз дубине војникове душе онп п не траже п не рачунају те особине у ствари важне. Духовне особине, којнма корен лежи у задовољењу војнпка животнпм потребама п у лепом опхођењу, немају код њих значаја, њима