Delo

М. М. II. 17 / Савета (плаче) ,Уа матора ћурка, ја?!... А шта си онда ти? Нећу да тп кажем, а мени тако и треба. Како си некада умео лепо лагати н ласкати, а сада ћурка. (Брпше сузе). _ Ј Ова (блаже) Па ниси ти увек била матора ћурка. Савета Некад сам ти била голубица. Јова Оставн то, де! Рек'о, рек'о. Одох ја да прочптам новине. II опет ти кажем да на дете пазиш. Што се тиче овога пнсма, ја ћу се с њом већ рачунатн. шође). Савета (благо) Јово! Јова (стане и гледа је) Шта је сад опет? Савета Остави, болан, дете. Ја ћу је већ прекорети за то. Је ли да хоћеш? Је л' да се нећеш на њу више љутити? (Загрлпга п милује). * Јова Ето тн сад, женска посла! Мало пре да ми очи изгребе, а сад се умиљава. Савета Реци ми, реци. Обећај мн да се нећеш внше љутити

Наше јединче, болан!... Наша Дивница!... Та зар би се ти могао на нашу Дивницу љутити? Сећаш ли се кад је била мала, па је ти узмеш и метнеш у недра? Знаш ли, а? Је ли да се не љутпш на твоју Дивницу? <Мплује га). Дело, кљ. 32. •2