Delo

292 Д Е Л 0 А где се сретну по двојица њих У шаптању им цео разговор. Најгоре јоште што је бабо љут, Те никад израз лнца да је благ, Већ осоран му поглед очију, А када збори, осорна му реч. Јевра Озбиљан, чедо, није осоран, К’о његов пос'о што је озбнљан, Тешко је бреме, што га носи он, Па тешке мисли слетају му дух. (Пођу; на вратима се сусретну са Вујицом, Бојаном и Наумом). Вујица Је л’ дош’о који од кнежева већ? Јевра Нема пх, снне, вп сте први ту. (Оде_с Анђелијом). Наум Откад дому ннсам био твом! Вујица Мислим да има четнр’ годпне. Наум Откако с Вождом земљу оставих, Да, четпр' равно биће на јесен. Вујица Најцрње доба! Бојан Иајкрвавнје!