Delo

ИЗ „КАРАЂОРЂАи Бујица Најцрње доба! А шта ради Вожд? Наум Онако, седи крај огњишта још, Тренуо није целу Божју ноћ; Нит’ штогод тражи, нит зборн што, Поднимљен тако мисли о нечем, II само каткад штрецне к'о у сну, Осетим, како уједе га бол, Уздахне горко, па је опет мир. Бојан Чудноват човек, редак запста! 0 чем ли мпслн, шта ли смера он? Да нико не зна намере му те, Да ли су добре, рђаве ил’ зле, На пропаст нашу, ил' на добро нас! Наум Чудноват човек! Не, велики човек. Без престанка му будни дбла дух, К'о што делају силе нриродне; Нечујно, тихо, невидљиво за нас У његовом духу купп се Мис’о по мпс’0, а у срцу му Осећај силан један за другим; Па кад се скупе, кад набујају И цело кад му биће обузму, Тад се изразе са силином свом У свету као дело велико, К'о грома тресак, к’о нодземни трус, Ил’ као вулкан, што из утробе Земљине бљује пепео и жар, Те спржи, згори све на путу свом. Да, нечујно се скупља мис’о, бол, К'о што се скупља воде кап по кап,