Delo

♦ V В Е Р 0 Ч к А тт ЧЕХОБ Пван Алексијевић Огњев сети се, како је једнога августовског вечера, са великим треском отворио стаклена врата п изашао на терасу. На њему је био лак капут с крагном и шешир сламни са широким ободом, онај исти који се сада заједно са чизмама ваља под креветом у прашини. У једној је руци држао велики завој књига и свезака, а у другој — дебео чворновати штап. Иза врата, осветљавајући му пут лампом, стајао је домаћин куће, Кузњецов, ћелав старац, са дугом седом брадом, у као снег белом, кратком капуту. Старац се задовољно смејао и климао главом. — Збогом, старче! — викну му Огњев. Кузњецов спусти лампу на сточић и изађе на терасу. Две дугачке, узане сенке прекорачише преко степеница према цветним алејама, покренуше се и подупреше главама стабла липа. — Збогом, и још један пут хвала, драги мој! — рече Иван Алексијевић. — Хвала вам за вашу нскреност, за вашу наклоност, за вашу љубав... Никада, док год сам жив нећу заборавити ваше гостољубље. II ви сте добри, и ћерчица је ваша добра, и свн око вас добри су, весели, услужни... Тако је дивна околина, да је не могу описати. Под утнцајем осећаја и под утицајем, мало раније попивене, ракије Огњев је говорио семинарским гласом и био је тако раздражен, да је изражавао своје осећаје не само речима, него и жмиркањем очију и мрдањем рамена. Кузњецов, који је исто