Delo

364 Д Е Л 0 Н-ски округ, где је очекнвао да ће наћн досаду, самоћу и равнодушност према статистици, која по његову мишљењу од свију наука заузима сад највиднпје место. Допутовавши једног априлс.ког јутра у окружну варошицу Н., он је одсео у гостионицу код староверца Рјабухина где су му за два гроша на 24 сх. далн светлу и чнсту собу, под погодбом да пуши на улици. Пошто се одморпо и распптао ко је у округу председник земаљске управе, онје полако, пешке, пошао Гаврилу Петровићу. Пмао је да пде око четири врсте преко дивннх ливада и кроз младе шумарке. Под облацима, испуњавајући ваздух својим сребрнастпм звуцима, летеле су шеве, а над зеленим њнвама мирно и гордо летеле су чавке. Господе! — чудио се тада Огњев. — Зар се овде удише увек такав ваздух или то само данас тако мирише, због мога доласка. Очекујући хладан, званичан прнјем он није ушао код Кузњецових слободно, већ гледајући нспод очију и стидљнво чупкајући своју браду. Старац се у почетку мрштио и није разумео зашто је младоме човеку и његовој статистици могла бити потребна земаљска управа али кад му је овај оптнирно објаснио, шта је то статпстички материјал и где се он скупља, Гаврпло Петровић се освести, насмеја се и с детињским љубопитством стаде загледати у његове свеске... У вече тога дана Пван Алексијевић је већ седео код Кузњецових за вечером, брзо се опио од јаке ракије, н гледајући на мирна лица и лене нокрете својих нових познаника, осећао је по иелом телу леност, која наступа од дремежа, кад се човеку спава; теглио се и смешкао. А нови познаници, пријатно су га посматрали н запиткивали, да ли му је жив отац и мати, колнко зарађује месечно, да ли често иде у позориште... Сетио се Огњев нутовања по срезовнма, пзлета, риболова, пута целога друштва у девојачки манастир код игуманије Марте, која је свакоме од гостију поклонила бисернп новчаник, сећао се ватрених, бескрајних, чисто руских преппрака, кад се свађаЛице, трескајући и лупајући песннцом по столу нису разумевали п прекидали један другог, сами не примећавајући то, п противречпли сами себи у свакој фрази, непрестано мењали тему док се после 2—3 часа нреппрања не почну смејати: — Ђаво би знао, око чега смо се препиралн! Почелн смо о здрављу, а свршили смо смрћу.