Delo

306 Д Е Л 0 се, и дрхтање њеног дисања видело се и у рукама и иа уснама и на глави, а из фризуре пзбијале су на чело не једна локна као увек већ две... Као што се видело, она је намерно избегавала да га гледа право у очи, трудећи се да сакрпје узбуђење. Час је поправљала оковратник, којн, као да јој је жуљио врат, час је преноспла свој црвени шал с једног рамена на друго... — Вама је, чини ми се, хладно, — рече Огњев. — Седети на магли није са свим здраво. Хајдете ја ћу вас пратити до куће. Вера је ћутала. — Шта вам је? — осмехну се Иван Алексијевић. — Ви ћутите и не одговарате на питања. Или сте болесни или се љутите? А? Вера је чврсто примакла длан на образ, окренути на страну Огњева и одмах га је брзо тргла натраг. — Ужасан положај... — нрошапута она са изразом јаког бола на лицу. — Ужасно! — Због чега је ужасан? — упита је Огњев, сажимајући раменнма и не сакривајући своје чуђење. — Шта је у ствари? Непрестано тешко дншућп и мрдајући раменима, Вера му окрете леђа, око по минута гледаше на небо и рече: — Ја пМам с вама да говорим Пване Алексијевићу... — Ја слушам. — Вама ће се учннитн може бити чудновато... вп ће те се зачуднти, али мени је све једно. — Огњев још једном слегну раменпма и спреми се да чује. — Ево шта — поче Верочка сагињући главу и чупкајући прстима .једну страну мараме. — Видите, ево шта сам вам хтела рећи... Вама ће се учннити чудновато и глупо, а ја... ја впше не могу. Јовор Верин .је прешао у нејасно мрмљање п наједаниут се претворио у плач. Девојка покри лице марамом, још више се наже, и поче горко плакати. Иван Алексијевнћ горко уздахну н чудећи се не знајућц, шта да говори и ради, очајнички погледа око себе. Пошто ннје био навикао на плач, и код њега се појавише сузе у очима. — Па, глејош! — иромрмља он збуњено.— Вера Гавриловна, та зашто је то, питам вас? Драга моја, вп... вн сте болесни? Пли вас .је ко увредно? Кажите', и можда ћу ја то... можда ћу вам моћи помоћи... 1\‘адје он, трудећи се да је утеши,