Delo

874 Д Е Л 0 простијих п најсложенијих облика, кад су испитани средњи облнцн. Обпчно гледајући на ствари, внше па њнхов статички него на дпнамичкп нзглед, онн никада не схватају факат да се прираштајима модификације може ироизвести временом извесна сума модификације. Оно изненађење, које они осећају када некога кога су знали као дечка, опазе као одраслог човека, постаје неверовање кад је степен промене већн. Међутим, обиље примера стоји нам на расположењу који показују како можемо доћи до најразличнијих облика неосетннм градацијама. Доказујући ову ствар пре неког времена с једним ученим професором, ја сам илустровао мо.је тврђење овако: — Вн признајете да нема никакве видне везе између круга и параболе. Једно је ограничена крива линнја а друго неограннчена. Код једне свп су делови слични; код друге никоји делови нису слични (осим делови па супротној страни). Једна затвара известан простор; друга не затвара никакав нростор па ма се продужила до бесконачности. Па ипак, ма како супротне биле ове криве линије у свима сврјим особинама, оне могу бити међу собом везане низом посредних кривих линија, од којих се нн једна не разликује нриметно од суседне. Тако, кад се конус пресече једном равни управном на његову осовину, добијамо круг. А ако, место да буде потпуно управна, раван заклапа са осовином угао од 89° 59’, имаћемо једну елипсу коју никакво људско око, баш кад би било потномогнуто и најтачнијим паром циркала, не би могло разликовати од круга. Са смањивањем овог угла, минут по минут, елппса ностаје најпре приметно ексентрнчна, после очевидно ексентрична, и мало по мало добија тако огромно издужен облик да нема више никакве видне сличности са кругом. Са настав.љањем овог процеса елипса прелази неосетно у параболу; и напослетку, са све даљим смањнвањем угла, у хииерболу. Овде сад имамо четнри разне врсте кривих линија круг, елиису, параболу и хиперболу, од којих свака има своје нарочите особине и своју одвојену једначину, и од којих су прва и последња потпуио супротне. по природи, — везане међусобно као чланови једног низа, и свака подложна да нропзведе једино процесом неосетне модификације. Али заслепљеност оних којн мнсле да .је апсурдно претпоставити да сложени органски облици могу постати сукцесивним модификацијама из простих, постаје чудновата кад се сетимо да се сложени органски облнци свакодневно тако продукују.