Delo

ХППОТЕЗА РАЗВИЋА 375 Једно,дрво разлнку.је се од семена у сваком погледу неизмерно — цо величини, по структури, по бојн, по хемијском саставу: разМшује се тако много да се никаква видна сличност ма које врете не може показати међу њима. Па инак се .једно у току мало година нромењује у друго: мења се тако постепено да се ниј^зибг момента не може рећи: — Сад семе престаје да буде, и настаје дрво. Може ли битн већег контраста него између новорођеног детета и мале полупрозрачне лоптице, која сачињава људски оуцт? Дете је тако сложено у структури да је енциклопеднја потребна да му онпше саставне делове. Семени пак везнкил тако је прост да се у једној врсти може дефнннсатн. Прн свем том неколико месеца је довољно да се једно развнје из другога: и то шта внше, низом модификација тако малих, да кад би се ембрион испитивао у сукцесивним минутима, и сам микроскоп тешко бн открио осетне иромене. Кад би неко необразован или рђаво образован сматрао као смешну, хипотезу, да су се све расе бића, подразумевајући и човека, могле с процесом времена развити из најпростије монаде, — то не би било чудновато. Али кад физиолог, који зна да се свако индивидуално биће јесте тако развило, — којн зна, даље, да су у свом првом стању клице свију биљака и животиња тако сличне, да се не може опазити никаква разлика међу њима која би дала могућности да се одредп да ли је неки нарочити молекул клица конферве или раста, зоофита или човека“, кад он од тога прави тешкоће, онда је то неонростиво. Зацело, ако једна проста ћелија може, кад је иодложна пзвесним условима, да постане човек у размаку од двадесет година, онда није ништа апсурдно у хипотези, да се под нзвесним другим погодбама, из једне ћелије може, у току милиона година, развнти људска раса. У ствари, ми у овом учешћу многих научних људи у овом епору „Закона са Чудом“, имамо добру илустрацију жилаве виталностн празноверица. Запитајте неког од наших главних геолога или физиолога да ли верује у Мојсијево објашњење створења, и он ће сматрати питање без мало не као увреду. Он или одбацу.је причу потпуно, или је разуме у неком неодређеном, неприродном смислу. Па ипак, један њен део он несвесно усваја, и то шта више буквално. Јер откуда је добио ову идеју о „стварању врста“, за ко.ју мисли да је тако логична, и за коју се бори тако упорно. Очевндно, он јој не може наћи