Delo

Д Е Л 0 396 Али је нспало тако да се оавиловски није могао користити доором вољом Оеновскога, јер у жпвоту никад није занграо н нпје имао ни појма о том, чему су се госпођа Бронпчова и госпођица Линета не само зачудиле, него се стога и сневеселиле. За то је опет Коповски био у том велики мајстор, и он већ отпоче игру са госпођицом Липетом, као краљпцом те забаве. Билн су веома пристали .један уз друго. Завпловски је морао гледатп како се њена златножута глава приближује рамену Коповскога, како су им прса уз прса скоро, н како се обоје по такту Бигјелове музике крећу сливајући се некако у једну целину. Гледајући у то кидао се само, јер је впдео да има нечега што он не уме, и што ће везиватн Линету за другога, а што ће њега растављатп од ње. А да зло постане н горе, онп око њега почеше говорити: како је леп онај пар што игра, а Швирски, који је поред њега седео, рече: — Како је леп онај господин! Кад бп било мушких хурпја, као што има женских, то бн он зацело био у женском одељењу Мухамедовога раја. (Наставиће се)