Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА II пође у крај усамљени, Кро;> неме, јашећ’, лугове; Дубоком мшиљу замамљенп Злодух је ревно чупао С љегове душе љуте ране; II оп је мрачно шаптао: „Убнћу ко ми на пут стане... Руслане!... знаћеш мене ти... Заплакаће тн нева мила...“ И тај чае натраг полети, Коњицу вихар даде крила. Међутим, честити Фарлав, Све јутро слатко продремав, Од жеге заштпћен подневне, У поточпћа свежини, Да силе поткрепи душевне, Руча у мпрној тишини. Одједном спази изненада Где неко лети као бес, II, не часећи часа сада, Фарлав, одбацив свој обед, Копље н оклоп до визира, Ухвати маглу без обзира; А опај за њим у нештед. „Бегунче, кукавпцо, стани!“ Фарлаву довикну незнани „Презрени, чекни мало ти, Ја^ћу ти главу скинути!“ Фарлав, чим позна глас Родгаја, Престрашеном му мрче свет, Сиромах, мисли: ето краја! Па с^коњем све у бржи лет; Баш као зечић — не буд’ криво Заметнув уши бојажљиво, Што грабп пољем брзоног,’ Бежећн пспред кера злог. Али на месту славног бега, Од окопнелог хладног снега, Потоцп мутни теку свуд