Delo

58 Д Е Л 0 II рн,ју земље влажну груд. Долете рову коњ блатљивом, Узмахну репом, белом гривом, Загризе у ћем челични II преко рова прескочи; Коњаник к небу избаци пете, Стрмоглав слете у блатни ров, Пз очију му светлацн лете, За смрт је био већ готов. Родгај на сами руб долета, Зазвони мача смртни звон: „Сад гини!“ — грмну — „губо клета!" Ал' ту Фарлава позна он. Гледа и руку мирно спусти, Лице му покри досада, гнев, Челом се надвн облак густи, Шкрппећи зубма, онемев, Клонуле главе, препун једа, Одјезди витез ко бачен кам, Беснећи... но тек једва — једва Не засмеја се себи сам. IIII тада срете под гором Старицу једва живу, бледу, Грбаву, суху, ко снег седу! Путнпчком она палицом, Према северној страни пружи: „Тамо је“ — рече — „тај нут држи!“ Несело Родгај закликта II верној смртп нохпта. А Фарлав наш п дах прекиде, Лежећ’ у рову, од силна стра, Мисли: куда ли то отиде Зликовац? Да л’ сам још жив ја? Ал' у том зачу, у добри час, Старнце седе гробни глас: „Младићу, устај, пусто је по.ље, Где хоћеш, можеш миле воље: Доведох, гле, и коња твог, Устанн п чуј савета мог!“