Delo

Д Е Л 0 68 Арапа црних рој се тиска, Спотиче, мува, стоји писка, Да га размрсе из те браде; Лзудмили шапка у ћар наде. Но шта би с нашим витезом, На ненадноме свом сусрећу? Уметним својим потезом Цртај, Орловски, ноћ и сечу! На месечини блеђаној Витези су се дочепали, Пламте у ватри помамној; II копља већ су побацали. Саломљени су мачеви, Оклопи крвљу облнвени, Штитови у прах раздробљени:.. Сад се хватају с хатова; К небу се диже густи прах, Коњи се грудма ударају; У коштац витези помамни, Друг друга стежу и остају У седлу као приковани. Мишце се мржњом сплетају, Ни челик од њих тврђи није, Пз очију им пламен бије, Груди о груди пуцају. II крају већ се клонн бој Ко ли ће пасти? — Нитез мој, Планув прптегну борца ближе, Гвозденом руком с коња диже, Узвину силно над собом II рину с обале у реку; „Пропадај!“ — рикну као гром „Нлобо, на путу умрн свом!“ Ти већ иогађаш, читаоче, Ког рину честити Руслан: То беше борбе љубнмац, Родгај, кијевски витез знан, /Пудмиле мрачнн просилац.