Delo

РУСЛАН II ЉУДМИЛА Сад.,заробљени шта ће цвет? Дркће ко листак, дах престаје: Недра се леде, крв се таје, Тренутни санак махну њу, Не спава, слуша шумор свак, II у несноснн мотри мрак.,. Око ње тама н ћутање Тек срца чује трепетање... Ослухне... шапће тншина; Постељи њеној иду тише; Под јорган сакри се она: Ето... ох!... сумње нема више, Зачу се шум: озарена Затрепта блеском ноћ суморна. Врата су већ отворена. Безшумно, смело ступајући, Сабљама гордо севајући, Арапа иде дуги ред; Два н два, важно и побожно, На свилен душек предострожно Доносе седу брадуру; За брадом гордо, кроз ноћ тију, Велнчанствено дигнув шију, Грбавп кепец пружа крак; Његовој глави ошуреној, Гломазном шапком покрнвеној, Припадала је брада та. Он се прпближи, ал’ у том, Кнегињица је поскочпла, За калпак седог грбацу Хитро је руком дохватила: Дршћућн диже песницу, II опаучи тако њом, Да је арапе заглушила. У страху он се скљуси свом, Блеђп од неве преплашене, Окломпи уши, бегат стаде. Ал' у густишу дуге браде, Забатрга се, сав се пружи, Устаде, паде: у тој тмуши