Delo

АЛЕКСЛНДАР ПЕТЕфн 33 Чело главе моје дошли, Нада мном су сузе лплп. Хтедох већем да се дигнем, Да им посе поодгризем Али оиет нисам... Нека носа, нек' имаду Нек' скапају сви у смраду, Кад трухнутн стапем ја!

Ха, ха, ха! н т. д. (превод од 3. Ј. Јоваповића). Пз његове душе извиру тако обилие слнке и тако високо ударају таласи његова осећања, да би човек мислио: е више од овога не иде. Може само још да падне расположење песме. Али Нетефи доказује, да струне његове лире не дају фалпчан глас, већ да нас узносе, дижу у оне впше регнјоне... Благо оном, ком' је срећа дала, Најпре цвеће а за цвећем плод Да за љубав и за впно живп, А да умре — погпне за род! IIII као што снага Аранева лежи у пзврсном цртању карактера, гако се главна снага Петефијева оснива у његовој генијалној фантазпји. Једва да има мисли, коју он ннје журно оденуо лепом метафором и доистаје његова машта: онај „хитрокрилни орао“, који је тако добро познат у природи, да с места зна да нађе одговарајуће символе идеја н осећања. Песме његове, оним уметничким цифрањем, виртуозним, музичкнм трилама његовнх дивних метафора н слика — постају варијације најлепших тонова. Онаке слике, као што су н.егове, никада не могу да изгубе своју драж и мало је таких слика у светској литературн. — „Шумски стан“ и „Развалине чарде“ п друге песме му, у којима слика слику гони, доказују иајдубље његову бујну фантазију, којој је сам спевао славопој. Јер и он сам највећма је поносит бпо на своју фантазију. Он није за то ни марио, тито критика не цени његове винске песме у очекиваним судом, или што замера аљкавој композицији у његовим епским песмама алн је с највећим поносом устао протнв онога, који би се усудно, даомаловажн његову фантазију. Машта му је давала утехе, позлаћивала невоље у жпвоту, кад је као бескућник морао тумарати по свету н Дело, књ. 33. 3