Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ ое> Још пре но што дођоше чиновници, туча сама од себе беше престала: Хлопухин онесвешћен лежао је сам у својој крви, поред њега .је лежао Билинда са сломијеним ребром и ншчашенпм рукама. Киргиз је био жпв но голцјат нзгледаше мртав. Многи узвикнуше победоносно: „Скончао је, проклета животиња! Црче змија отровница! Бога мн, браћо, тај бп нас за мало све начипио богаљима...“ П да у брзо не дођоше чувари са Кузјумкином на челу, многи би се од осуђеника осветно своме погинулом непријатељу, ударцем са ногом... Али радост беше преухитрена: несвестица трајаше врло кратко време, Хлопухин дође к себи... Дивљим погледом он је гледао све редом и чпновннке и своју крв, са којом сав патос попрскаи беше, и осуђенике, који ношаху испребијанога Билппду у болницу и не појимаше шта се то догодило... у почетку он је мислио да је некога убио и на велико изненађење свију прпсутних поче плачним гласом: „Опростпте, ваше благородије! Нисам хтео да га убијем Бог ми је сведок, да нисам хтео... он ме је првн напао, нека вам очевидцн каж.у... није моја крпвица...“ „Прођи се тога, брате!...“ одговори мудедица, који беше као и они изненађен: „Ко ти сад говорн о критици? Најпре вас обојицу ваља да лечимо... Погледај само, колпко је ту крви нстекло — то је све од тебе, брате мој... Помислио би човек да је ту неки бик заклан!“ Сад је тек појмио Хлопухин нгга се ту догодило, он сеђаше још једнако на патосу у својој крви и сад наједаред као нека жена зајеца: „Смилујте се, ваше благородије, тако вам Бога и свега што вам је најмилије, немојте ме водити у болницу!“ „Како то? Зашто? Јеси ли ти, човече, при свести?“ „Он ће ме тамо убити!“ „Ко то? Шта булазниш којешта?“ „Киргиз, Билинда...“ Осуђеницн осташе задивљени; славнп атлет, ненобедни борац ето се сад показа као .јадна слаботпња, као нека жентурпна! Најзад и сам Букан дође у тамницу, најире изби собњег старешину па се онда ос.у грдњама на чуваре. Хтеде да скочи н на Хлопухпна али се уздржа кад угледа крв, но се окрете