Delo

Лли на жалост, Внлинда се не задовољаваше само са простнм зујањем већ би се увек кад год бн га Хлопухнн ошамарпо, са њиме упуштао у борбу пе уклањајући му се са мегдана; Хлонухнн шамар оп њему два, овај га муне и овај њега. Тада бп се осуђеници дпвили његовој дрскости н пропраћали би омировим смехом Билиндине будаласте испаде и насртаје, што им изгледаше необично шаљнво п детињасто. II сам Хлопухин у нрвп мах беше изненађен овом дрскошћу: овај мали, брбљавп странац пзгледаше му не као човек већ као нека нграчка, да бн га могао узети као озбиљног противника. Међутпм Билинда етојаше пред њпме нагрђен од бесаиљутине, и млатајући својим малим рукама сипаше му речи у лице: „Ако ме не дираш и ја те диратп нећу... Знам ја, брате, како ћу с тобом. Билпнда ће тп размрскати главу! Ти ђавољарупо од Иалас!“1 ,,Е, браћо, то је да човек пресвисне“ викаху гледаоцп, превијајући се од смеха. II сам Хлопухин смејаше се. Ово се појављиваше тако често, да Хлопухин најзад изгуби н стрпљење. Дрскога Киргпза дохватити он једном преко средине тела (као што бик често дохваћа нса својим роговима) дигне му ноге у вис, те га баци једном руком на кревет другог осуђеника. Све то би неочекивано, у тренутку. Публика се стаде у глас смејати, поздрављајући одушевљено нобедиоца, који се и не осмехну, већ се ћутећи унути вратима. У том тренутку догоди се нешто неочекивано: неко се продера бесовитим крештећим гласом, а неко опет замумла као смртно рањени медвед. Осуђеници поскакаше и протрљаше очи да виде и да свате шта се то догодило. На патосу лежаше голијат, и гледаше да се одбрани: као змија Киргиз се обвио око његовог огромног тела и нешто фино и светлуцаво непрестано вије изнад своје главе, замахује, диже и спушта... Завлада мртва тишина, тек кад је Билинда престао да са оним светлуцавим маше кроз ваздух и кад му кости почеше да пуцају у снажним рукама Хлопухиновим, дођоше к себи и почеше да говоре и да вичу: „Брже момци, зовите чувара! Лекара зовите брзо! Погпну човек!“ 1 Штене псећије.