Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕННХ 57 Када ово чу, веселе очи Кпргизове посташе жалосне. „Зашто да имам пизму, баш нимало... ђавоља рупа меје нспребијао... Дан, два, недеља дана и Биланда је све, све заборавно! Такова сам вам ја будала. Ево, брате Хлопука, напиј се од моје воде, ево ти мој хлебац, поједи га... Такав је друг Билинда!“ „Но, но! Прст ти се баш не би смео метути у уста... Мало је тада фалило, да му ниси сав трбух распорио!“ смејаху се осуђеннци, ударајући пријатељски гордога Киргиза по раменима. 5. Настаде пролеће, време кад се природа буди. У животу људп, који ланце носе, то је најтеже и најнесношљивнје време у целој години. „Како је дивно у свету живнти!“ шапуће му топло нролетње сунце, шапуће му озго са зрачног азурног мора: „Како је велики, какоједиван овај божији свет? Бежи, бежи одавде! — ја ћу ти показати широке реке, густе, зелене шуме п људе слободне н срећне... Бежи са мном, бежи!“ Како ли по пекп пут овај несрећни роб мрзи ово лукаво божанство што шпри топлоту и радост и што га тако мило мами да пође за њиме! Боље би било да се нигда горе не оденуше листом, да поветарац нигда заћарлијао нпје, да се мприсно цвеће у сунчевоме сјају нигда зашаренило није и да кукавица нигда запевала није! У зимним мразовитим данпма, кад је све укочено и мртво колико је лакше живити између четпрн узана зида, колико је лакше слушати звекет ланаца и оружја. А пролеће? У нролеће чак и неразумну тицу у кавезу обузима чежња, жеља за слобдом; међутнм и најглуиљи човек, паметнији је од једне тице. II Хлопухнном јеовладала чежња, која се јављаше код њега у још .јачој жељи засном; човек би рекао, да би он могао да преспава и један дан који би бројао четрдесет и осам часова и да се за све време не би ни једном пробудио; кад би се носле дугог свог сиавања иза сна иробудио, Хлопухин би сео на кревет н тада би пао у дубоке мислн, као да се трудио да се сети некпх успомена и тада бн му по некад лак осмех заиграо преко дебелих, вечно отеченнх усана: без сумње пролеће беше бацило своје зрачно семе п у овај сулу-