Delo

Д Е /I 0 дастн мозак — снове, жеље н наде... Његовн снови беху онп нстн, што их сањаху н остали осуђеници: жеља за слободом, же.ља за бегством. Каква лн је ужасна п силна фантасија неслободног човека! На какве луде мислп, на какве немогуће планове они не долазе. Али надзор над тамницама беше увећан. Да се умакне, требало је живот метутп на коцку; а за такво решење, малоје људн на свету. У те је спадао н Хлопухин. Нншта му дакле друго не остаде, но да -се и даље преда сиавању и сновима. Осуђеницп беху крајње изненађени, кад видеше да је ова ленштина у последње време добила вољу за рад и да одлази у рудокопе, где је често рад бно и врло мучан; помоћу своје џиновске физнчке снаге, он је брзо био готов са својим радом, иа бп се тада на неком згодном одкосу извалио и сунчао. Озго пз мајдана који је лежао на једноме впсу, био је диван поглед: брда се низаху једна за другим, једно величанственије од другог. једно живописније од другог, на неколико корачаји Тајгагора нросипаше свој дивни мирис, огрнута лаком зеленом пролетњом одећом ау њој се ори весели пој и цвркут тнца... Али то не беше поезија пробуђене природе којаје привлачила пажњу тмурнога осуђеника: он је безпрестанка само гледао у кућпцу рудокопског пословође и посматрао домаћи живот тог газдалука. Дебела куварнца са загрнутом сукњом изађе на степенице да проспе прљаву воду из шафоља; крмача са прасцима дотрча од некуд и задовољно гроктајући поче сркати просуте сплачине. Брадати кочијаш, један слободњак (Хлопухин је знао да је то Андрјушка Кљушин осуђеник у слободној команди) изађе да напојн два мркова са белим пегама, од некуда изађе и један петао и гордо вођаше свој харем, који се састојао пз три ружне кокошке и једне гомиле пилића, који трчкараху тамо-амо. Човек се морао смејати кад их је чуо како пијучу и кад их је видео, како и они чепркају по ђубрету н но песку, угледајући се на своје старије. Увек кад би посматрао ову сеоску идилу, у упитијнсаноме мозгу Хлопухиновом можда су се јављале старе миле успомене, као неки давно заборављени лепи сан — тада би му око усана заиграо глунн осмех п он би нешто бесмислено промумлао промуклим гласом, налик на оно кад коњ радосно зарже... Хлопухпн је негда био сељак из неке губерније у средњој Русијњ