Delo

424 Д Е Л 0 колорит; носле нелше и мирне идиле распаљује се свим својим пламом вечита страст; његов патос прелази границе обичпога до у СФеру пророчанскога и визионарнога (чин трећи, сцена између Хајнриха и пароха). Слика Хајприхова изведеиа је попуно и снаашо; она је задахнута свима погрешкама, свима страстима и чежњама смртнога човека; на њој пије ништа гато би било излишно или што у довољној мери не би осветљавала поступке унутрахпња света његова. Стара одлика Хауптманова, која се овде испољава свом јачином својом, цртање карактера до пајмањих ситница и последњих потеза. И у колико је иојава Хајнрихова тако богато и сигурно развпјена, исто тако вреди споменути поред јасно обележепе прилике Раутенделајне и слику Магнну, жене Хајнрихове. У уском кругу своје домаће среће одиграва се живот њен, мирно, без потреса, без нејасних чел;ња и стремљења; па ипак срце је њено велико и добро, а топлота и сјај љубави према Хајнриху бију из њених груди и онда, кад она остављена и заборављена због некога другога бића, које се умешало да разори срећу њенога домаћег огњишта, нотпуно сама умире. Све у свему „Утопљено звопо“ поси на себи знање великога и богатога дела, које је својом вредношћу још давпо у страноме свету заузело себи достојно место, а српска књижевност може се само радовати, што га добива на своме језику. Крњево. М. П. Ћирковић.