Delo

20 Д Е Л 0 са зачуђеним и иретећим погледима, или излажаше из канцеларије, не ногледавши га. II он се на то разјари, задрхти; још внше бесни, кида се, а не зна да нађе начина с којим би све то снречно. У тренуцнма му дођу мисли, да покуша не би ли их бојем натерао на попустљивост, али уздрхти при тој помисли, спазивши снажне, развијене њихове појаве, пред којима он ишчезава. Па тако једном, обузет мислима о свом праву, о својој величини, он иде од стола до стола и сваком по нешто пребаци, викне; док не дође до једног крупног чиновника, који га погледа закрвављеним очима и подвикну: — Шта тражите? А Јанаћко се зачуди чувши овако строго питање, те строго поче: — Како смете то да ме питате? Зар не видите да вам је све у нереду, све разбацано... али му овај не даде да наставп, већ подвикну: — Па шта се то вас тиче? — Шта кажете?! — викну Јанаћко поцрвенивши. Шта?... Зар се мене то не тиче?... Мени?!... па се лупи десном руком у прса. Па чија је онда дужност да врши контролу над вами, ако није моја?!... а све се више чуди себи одкуд уме тако да говори и где су му биле скривене те речи за пуних двадесет година? — Ово је напаст! — рече овај више за себе. Идите ви на ваше место, док сте читави! — настави јетко, па устаде уздрмавши сто. А Јанаћко га погледа, па задрхта. Овај незнатни отпор ноколеба уверење у његово самопоуздање и он се утиша, па ноче блажије: Да вам желим зла, ја вам не бих ништа говорно! Да дође началник па да види, шта ће бити од вас? Одмах ће да вас истера!... Друго сам ја!... Зато се ја бринем за вас!... а гласом затегао, па као да пишти, а све дрхти од страха и стида; на тренерн каицима н први нут поче око себе унезвереним погледом да посматра, а сам себи нзгледа мали, сптан, као дете. Иднте вн, на се нншта не брините! — рече му овај па седе, а -Јанаћку се окрете канцеларија; чнњаше му се да је пао, срозао се тако ниско, да се већ не види на тој низини. Обузимаше га п стид н страх у нсто време и он не знађаше чему