Delo

ОСТАЦП ИЗ СТАРИНЕ 27 пун, дотле га држе, кад га исцеде, онда га баце! — Па га његове сопствене речп заболе, увреде п он се зачуди, каква га то потреба натерује да се понова понижава, кад то од њега нпко не тражи. А они га гледају, па се чуде зашто он то говори, кад се о томе није говорило! Па почињу свој говор, који он не разуме, њихова шала му је сасвим нејасна; узнемирено се осврће од једнога другоме; чим види кога да се насмеје и он се насмеје, дохватн га руком за б.утине и све се јаче смеје, па онда још поручује да се пије, упусти се у по који разговор, на се збуни, не уме да га доврши те пређе на свој живот, а они га не слушају, окрећу главу, те од тога осећа све већн бол и с повећањем тога бола, опажа како све више пада, пада; како му већ није место међу њима; па зове, плаћа; па онда, као да се покајао за сву попустљивост, уозбпљи се, мисли да ће својом укоченошћу у којој он рачуна да има израза строгости изазвати бар колико-толико поиустљивости код њих, гледа их укочено, хладно им говори „збогом", хладно се рукује, одлази и мисли да је њих оставио у каквој недоумици. У кући све исто. Ђубре у авлији, у собама, жена прљава, деца прљава. Све нечисто, све гадно. Он то више — као и пре — не опажа. Кад оде где у посету, па види ред и чистоћу, он се само зачуди како то може да буде, али више о томе не мисли, па пита, куд су паре, што им даје, а жена му одговара хладно: — Појео си! — А он се мисли, шта то толико једе? Па броји јела, пића, маше главом не верујући, али им ништа не говори. Изглед његовог лица све више добија чудновату неопредељеност, поглед неку огорченост, понизност, завист, па опет нека млитавост и све се то провлачаше кроз његов укочен поглед из вечито отворених очнју. Обамрлост у снази, млитавост у мислима, нејасност у осећајима све већма овлађнваше њиме и онда дође немарност према свему. Зато отпоче да се гоји. Па доби неку облпну, чак и у погледима. Они постадоше меки. Све што поред њега протицаше, он не опажаше, цео живот чпњаше му се да је изумро, а он да се шета по неком гробљу. Он само бегаше кућп. Налажаше уживање у његовој малој мрачној соби, са увек сиуштеним капцима, када у сумрак доведе преда се своја два најмања синчића, па стане пред њима и онда укочен положи своје руке на њихове главе, па тако стоји, даје им неке нејасне савете,