Delo

НАКОН ТРИ ВЕКА 45 них врећа, којп, једном испражњени, одлетаху један за другим све у једном правцу. На овим ваздушним китовима окретала су се пера и точкови, а позади удешена крма — управљала је њиховим летом. Ту вам ннсам могао видети ни крманоша, а још мање каква механичара. Из даљине могао се лепо чути долазећи звук, налик на зујање неке необично велике осице. Призор се непрекидно понављао и увећавао необичном брзином тако, да ме је већ почео савлађивати неки страх и усиљена нервозпост. С тога, неколико пута почео сам већ помишљати да замолим свога флегматичног дебељка — спроводника, да се спустимо Аићш§-ом наниже; али сам се ипак стидео да то учиним. Тако останем још неко време на своме месту. Сунце се већ спушташе ка западу и могло је већ бити пет часова по подне, кад ми одоздо послаше машпну, Аићир,-, да сиђем. У тај пар био је већ завршен радни дан за све раднике. Тада сам добио чек за храну и стап. У том ми мој друг, дебељко, рече: — Ти сп мора бити већ огладнео. Ако желиш да вечераш за општнм столом, то можеш учинити са мном у друштву. Ако ли пак претпостављаш то уживање у својој соби, — од воље ти је да се одлучиш на једпо или друго. Но, ако ће тн бити по вољи да будеш прве вечери са мном, у друштву са неколико мојих другова, кажи ми одмах, да бих у том случају телефонисао у радионицу хране, да пошљу и твоју порцију оброка. Ово ти стога велим, да можеш учннити распоред, како је теби најугодпије. Ти си сигурно из далеке земље. На твоме се лнцу може прочитати, да се нешто снебиваш. Данас ти је пао у део лак посао. Али немој мислити дајеунас овде сваки дан тако одморан и јефтин живот. Кад би х — зраци, којн крећу и управљају ваздушне лопте, делали непсправно, као што се по неки пут дешава, морали бисмо много више запињати па послу. Збиља, нисам те упитао, какав је твој запат и одкуда сп родом? Ова ме питања догпаше у теснац. Нисам му могао рећи праву истину. Јер нисам смео објаснити, да сам Буржоа, син ХХ-та века. Могао би, зар, одмах помислити, да сам неки лудак. С тога сам му морао одговорити у неодређеним општим потезима да немам никако стално занимање и да сам дошао нз далека, врло далека света. На то ме он поново позва да са њим вечерам и, уз то, загшта ме, како ми је име. Одговорих му, да се зовем Иполит