Delo

НАКОН ТРИ ВЕКА 53 у тако значајној служби, није потребно у даној прилици ништа друго да учини, већ само да притисне прстом једно дугме на тастеру, па да у часу уништи насртљиву непријатељску војску од пет хиљада бораца. Одређена врста пословања или свота личне привреде, давала је појединим посленицама право на коришћење са овом или оном животном намирницом, и таква размена добара обављена је са чековима утврђена система и обрасца. Све друге разноврсне појединости препорођеног културног живота, биле су у таком истом поретку и складу, као што сам напред поменуо... Али ја сам, уз све то, однекуд скренуо био највећу пажњу на полни однос овог новог друштва. — Како ми се чини — упитах — ви не живите фамилијарним, породичним животом? Постоји ли у вас какав брак? — Необично изненадно чуђење, које сам у њих изазвао овим мојим питањем, учини се веома забавно другарици Шерон-и. — Знамо, вели, да одиста постоји брак у неких некултурних народа, који са њим сатански натежу и белајисавају у животу, п то, на сву прилику, потиче отуда, што су они, руковођени традиционалним животом људским или друштвеним, навикли на притворно зарицање. Ми се пак ничим не заветујемо, а још мање заклињемо у таким погодбеним приликама. Ми држимо, да судбина људскога створа, ма то био човек илп жена, не може и не треба да зависи од цигло једне заветне речи. Томе се не треба чудити, што је одиста и данас остао понеки траг таквог друштвеног обичаја из давно минуле ере. Кад данашње женскиње уговара брачну везу са мушкињем, оно се заклиње у верност са месечевим роговима. У самој пак ствари, ни мушкиње, ни женскиње не примају на се никакве обвезе. Истина, дешава се по неки пут, да се њихова веза у жнвоту, то што ви још данас називате брак, провуче кроз цео живот. У старо време човек је на све могуће начине удешавао и настајавао, да увери женскиње, да оно њему припада: да му је, тако рећи, од саме природе додељено. Али ми данас нисмо више тако просте и безазлене, као што беху наше прабабе, пре триста година. Ми, напротив, мислимо, да сваки људски створ, па и ми женскиње у првом реду, припада с а м о себи самом и никоме више. — Но зашто бисмо, Иполите, о томе дуго говорили, друштво треба подврћи природи, а не природу друштву, као што се то практиковало тако дуго време.