Delo

НАКОН ТРИ ВЕКА р* г* 0 1 могао задовољити, да ми је морао бити — непријатан. Јер сам у даљем разговору са њом могао познати, да је била мало увређена: — Ти, вели, мислиш, да се женскиње већ више ником не може допасти, ако нема онаког имена, како су обично имале женскиње давно минулих времена? — Не, ја тако не мислим, и ви сте најбољи доказ томе. Хтедох да је погледам у очи, али некако нпсам успео. Она, управо, није нп хтела да чује моју скромну пзјаву. Стога, за мене не беше више сумње, да је она била прилично сујетна, кокета. Таквим њеним држањем постадох још јаче усхићен. Рекох јој, да ми се учинила заносна, бајна и да сам у њу заљубљен. Она ме није прекидала у моме заносу и, напослетку само ме упита: — Шта то све значи? Шта хоћу са тим да кажем? Ја постадох на то пажљивији и усрднији. Она ме погледа прекорно и рече ми: — То је понашање и начин дивљачки. — Зар вам се не допадам, Шерон-а? — То вам нисам казала. Затим седосмо на једну клупу, под сенком горостасне липе. Узедох њену руку и подпгох је својим уснама... У један мах све нестаде, нисам више ништа видео и осећао, само чух, као кроз сан, да избија часовник на моме столу, и запазих са пријатним осећањем — да сам у својој постељи. Протрљах мало очи, које ме мало побољеваху од магновене и јаке дневне светлости, и, уз то, познадох свога слугу, који, у тај мах, стајаше преда мном са понизним лицем и понављаше једне те исте речи: — Већ је девет часова. Рекли сте ми, да вас пробудим у девет часова. Устаните! Сад је већ избило девет часова!.. Анатол Франс Превео Бадем.