Delo

12 Д Е Л 0 и у кључевима и валовима његове питке воде умивао каљаво и згрежбано лице околних грубо стрмљивих му обала, чији се глиб сустопице враћао и језерски чисти и свијетли образ брљао. — На оној страни језерске обале ђе је у недосижној искони дух стварања заборавио саздати још једну главицу; на оном мјесту које највише личи зубној шкрботини у устима каквог јуначине; ђејејезерека вода, излокавши себи капију, отворила речни пут, као реп у жмурка, до Неретве, због надошлих поточањака и кпшног прољева Бјеловино је Језеро грчевито превирало у овај мах. Вода му је надирала кршевитим коритом поманитале Језернице и стропаштала се у запјенушеним и бучним водопадима низ вратоломне урвине и испрегибзне окомке мимо питоми Улог до у подивљалу Неретву. А ова је, јурећн као помам између поднебесних литица и хамбулина, гњевно ударала балавим таласима о зборано каменљиво подножје орлујског благајског брда. Низ његове се пак браздате стијене уз немушто роморење обараху кишни поточићи, као знојне грашке низ погрежбано чело изнемоглог под бременом стогодишњег старца или грозне сузе вјерне љубе над искасапљеним лешем свога непрежаљеног војна на крвавом разбојишту. — Неђе око саме поноћи засијеваше муње јаче но све дотад; загрмјеше громови страшније но сви дотад; зајаука и заколоврати вјетрипа жешће но сва прије тога; и затутње земља као да прште на четворо н као да се распучише све седморо небеса, а све оно што се налази с ону невидовну страну од њих као да се стропошта на ову мршаву земаљску окорину. Тргнувши се иза сна од страхоте таког земљотреса, људи, полуголи, избјежаше из својих склоништа, у недоумици неки грабећи своју ђецу а неки и без ње — као да су на-домак смака свијета. Стаде врнска жена и нејачи — да ти оба уха заглухну а коса ти се од ужаса увис накостријеши. Стока искочи из својих торова и обора, па нададе бјежати то овамо то онамо, као да ју је читаво јато вукова заокупило. А најзад сву ту стравичну забуну и ужасну галаму заглуши за срце уједљива цика и очајнички вапај бјелогрлих вила бродарица из Бјеловина Језера и нагоркиња са Зелен-Горе, Лолије, Црвња и Вележи, и предсмртни клик који душу раздире орлова Благајлија из благајеке пећине испод обурваног п закоровљеног у бурјан града Херцегова.