Delo

376 Д Е Л 0 јатељство и брига о рањеиоме, уведе га чак н у собу, у којој је овај лежао. Ту, у мраку због спуштених ролетна, виде он Завилскога, од којега је из далека ударао мирис од јодоформа, главе увезане и испалих јагодица, и крај њега оне две девојке, уморне и с ватром у образима од несанице, које су биле готово сенке. Завиловски је лежао с отвореним устима, ни налик на онога познатога Завиловског, постарео, да га просто не познаш. Њега је Швирски био заволео, и имао према њему толико исто осећања, колико и Полањецки, или Основски, али га ипак немило дирну оно што је онако поружњао. „Овај се жестоко погрдио!“ — помисли, па се окрете госпођици Јелени и полугласно је упита: — Још није дошао к себи? — Не — одговори му ова. — Шта пели лекар? Госпођица Јелена само рашири своје помршале руке: у знак да се још ништа не зна на чисто, па поново прошапута: — Већ пети дан... — А ватра је мања — додаде госпођица Ратковска. Швирски хтеде понудити своје услуге око чувања болесника, али му госпођица Јелена очима показа на младога лекара, којега он није могао одмах опазити онако у мраку. Лекар је седео у фотељи крај стола на којем је стајао умиваоник од меди и пакет вате са јодоформом и дрхтао од умора, чекајући да му дође заменик. — Имамо их два — прошапута госпођица Ратковска, а поред њих имамо и болничаре, који надгледају болеснпка. — Али сте ви ипак на грдну терету. — Па то је болесник!... — одговори она, бацивши око на болесникову постељу. Швирски пође оком за њеним погледом. Његове се очи већ биле навикле на мрак те сад јасније видеше лице Завиловскога како лежи непомично, са уснама модрим као чивит. Његово дуго тело такође је било непомично, само се прсти омршале руке, која је такође била непомична на покривачу,мицали тако као да чупају покривач. — За дан два оде он, или данас није дан! — помисли он, сећајући се онога својега колеге што се ранио у главу и за два дана свршио.