Delo

ПОРОДПЦА ПОЛАЊКЦКИХ 375 том девојком, жаљаше што нпје било оно што је могло бити, и бескрајно сажаљење над њом. „Опет сн пропао, матора момчино — говорио је даље себи — тако тп и ваља! Али би при том ваљан човек осећао сажаљење а ти сн стао шкрипати зубима; осуђивао сијезбог љубави према глупаку, због тога што се прави да има аспирације, што је просто по прпродн; оговарао си је пред госпођом Полањецком и пред њим самим; кривио си то умиљато а несрећно девојче не због тога што те њено одбијање сувише заболело него просто због повређеног ти славољубља. Тако ти итреба! Ти сн магарац, ниси достојан ње и тако ћеш се самохран скитати као мандрил иза гвогдених шипака у менажерији... У том пребацивању било је и истине. Швирски се није озбиљно заљубио у госпођицу Ратковску, али њено одбијање заболело га је јаче него што је он сам признавао, па како није умео савладати своју бољу, ударио је у опште теорије о женскињу, наводећи госпођицу Ратковску као пример, на рачун ње саме. А сад је увидео колико вреде такве теорије. „Све су ми упропастиле те глупе синтезе — размишљаше он сад. — II женскиња је пнднвидуа, као и људи и општи појам: женско не објашњује нншта. Постоје тако госпођице Кастели, госпођа Основска у којима признајем да има извесног неваљалства, за што, у осталом, немам доказа, али ето има госпођа Полањецки I па госпођа Бигјелова, па сестра Анђела, па госпођица Јелена, па Стевка. Јадно дете — тако ми и треба! Она сирота у тајности цркава, а ја овамо шкрииим зубма. Ако, вала, таква девојка ннје сто пута боља од мене, онда ни сунце не вредп више од моје луле! Са свим је била у праву што је дала корпу таквом мазгову, као што сам ја. Идем на запад и квит! Нигде нема такве светлости, као што је има у Египту!... Али како је то красна девојка! Она ми је учинила добро са тим својим одбијањем, јер сам помоћу ње дошао до убеђења: да ми све своје теорије о женскињу ваља обеситп мачку на реп. Али да госпођица Јелена постави пред својим вратима читав пук драгона, ипак морам отпћи до њих, те да тој кажем шта мислим о њој. Сутра дан он право оде кући госпођпце Јелене. Нису га хтели пустити, али он тако навали, да га најзад примпше. Госпођнца Јелена је мислила да њега амо гонн искључиво при-