Delo

246 Д Е Л 0 Избпло је три сата. Банкар ослушну: у кући су сви спали и само се чуло, како је за прозорима шумило прозебло дрвеће. Старајући се да од себе не да гласа, дохвати он кључ од врата, која се нису готово петнаест година отварала, обуче капут и изађе из куће. У врту је било хладно и мрачно. Падала је киша. Оштар хладан ветар с ујањем дувао је по врту и није давао дрвећу мира. Банкар се напрезао да види, али није видео ни земље, ни белих статуа, ни кућице, ни дрвећа. Дошав до места, где је кућица, два пута зовну стражара. Али одговора није било. Сигурно се стражар сакрио од непогоде и спавао сад где било у кујни или стакленој башти. „Ако имаднем храбрости да извршим своју намеру, — мислио је старац: — онда сумња иада пре свега на чувара.“ Он напипа у мраку степенпце и врата, па уђе у предсобље кућице, затим пипајући дође у мали ходник и запали жижицу. Ту није било никога. Стајала је нечија постеља без покривача и светлила се у углу метална пећ. Врата на соби затвореника била су запечаћепа. Када се угасила жижица, старац, дршћући од узбуђења, погледа кроз мало окно. У соби затвореника тињала је свећа. Сам је он седео код стола. Видела су се само његова леђа, коса на глави и руке. На столу, на двема фотељама и поду поред стола лежале су растворене књиге. Прошло је пет минута и затвореник се ниједном с места не маче. Петнајестогодишњи затвор научпо га је да седи непомнчно. Банкар куцну прстом у прозор, а затвореник на тај стук не одговори ни једним покретом. Тада је банкар скинуо опрезно с врата печат и ставио кључ. Зарђала брава одаде храпав звук и врата шкринуше. Банкар је чекао, да одмах после тога чује узвике чуђења и кораке, али прође и три минута, у за вратнма све беше тихо, као и пре. Он се реши да уђе у собу. За столом је седео човек, који не личи на обичне људе. То је био скелет омотан кожом, са дугачком женском косом и косматом брадом. Боја му је лица била жута, слична боји земље, образи упали, леђа дугачка и уска, а рука, којом је он придржавао своју длакаву главу, била је тако танка и мршава, да је било тешко гледати. У његовој коси већ је било седих длака и, гледајући на старо изнемогло лице, нико не би веровао, да