Delo

268 Д Е Л 0 последњих двадесет и пет година у Србији извршила, те преЈиа томе није могла ни помислити, да се она ниска дуката, која се није више видела на грудима богатих сељанака, можда сада много корисније, много више економски употребљавала. Српској интелигенцији импоновало је још увек „пусто лежеће благо“ у жутим дукатима, а њега је заиста на срећу Србије све мање бивало. Српски сељак н српски трговац с том околности почели су све више и впше увиђати да .је право богатство у капиталу који ради. Тај факт дакле да пасивност међународног биланса не иде без економског опадања, без сиромашења земље, не само да није ни у колико обарао теорију, по којој би узрок ажије на злато лежао у пасивности међународног биланса, у очпма њених бранилаца, но ју је још по мишљењу њихову короборирао. То је била поиуларна теорија којом се објашњавала код нас ажија на злато. Друга теорија, коју бисмо могли назвати научном теоријом, јер је претпостављала мало више теорпјскпх економских знања, објашњавала је ажпју на злато постојањем сребрних новчаница и висином новчаничне циркулације. Та се теорија ослањала у главном на велики економски принцип понуде и тражње и на познати Грешемов закон, да рђава монета гони добру. Количина новчанпца била је по тврђењу присталнца те теорије сувише велика, и како је новчаница рђав новац према злату, то је злато морало излазити из земље остављајући новчаницама слободно поље, што је опет само собом било довољно да изазове ажију на злато. Ту су теорију бранили и у њу веровали скоро сви финансиски образованији људи у нас, осим оних из Народне Банке, који су се по невољи хваталп теорије пасивности међународног биланса као много мање опасне по банчине интересе. То објашњење ажије апсолутном висином новчаница бпло је узрок многим палијативЗим мерама протпв Народне Банке, а специјално огранпчењима новчаиичког контингента, које су мере биле од врло велике штете и за државу, и за економски развитак земље, и за саму Народну Банку. Довољно је само сетити се од колико је тешких последица било обустављање есконта у 1901 и 1902 години, па да се разуме колико су те палијативне мере а спецпјално ограннчење новчаничног контингента биле штетне за развитак земаљске трговине и индустрије па посредно и агрикултуре.