Delo

ХРАМ СВ. ЛУКЕ У РОВЦИМА (НАСТАВАК) III Саранили су га као правог Божјег угодннка, као што и приличи човеку који је положно темељ црквп. Видоје Стокић предлагао је чак, да се Вићентије сахрани крај саме нове цркве алп је његов снн Средоје био томе противан, вели: „Није ваља да утопљепик, па да се сахрањује ван села“. После пратње, свратилн су као људи сви до куће Вићентијеве, да га још једном ожале и проговоре по коју добру реч о њему. Послужише их по једну, две, три и четири ракије, па се тада развеза разговор. Узе првп реч Лука Живановић, па рече: — Баш, Бог да га прости, био је прави Божји угодник. Ето, да нам њега не беше, не би нам никад ни на памет пало да зидамо цркву. А њему, ваљда се тако усни, шта ли... — Није то — вели Милош Пауновић — него видиш... таки је он човек био; умео је некако и да се довије и да се превије — Умео је — додаде Рака Жажин и врти главом. — Како ти то као мислиш, Рако, „умео је“? — тек ће Средоје, Вићентијев син, који је тог дана наследио покојног Вићентија па ваљада мислио да има и он права као и нокојник да грешном Раки прннесе песницу под нос. — Па тако — поче увпјати Рака — није да кажеш нешто зло и недај Боже, него је он био једна мустра од човека и раразумевао се у црквеним стварима.